Teravija je ramazanski dobrovoljni ibadet, to je sunnet za muškarce i žene (mada se prenosi od Alije, r.a., kako je on naređivao klanjanje teravije određujući muškarcima jednog imama, a drugoga za žene).
Muhaddisi, osim Tirmizije, prenose od Aiše, r.a., da je rekla: "Poslanik, a.s., klanjao je teraviju u džamiji, a za njim je klanjalo mnogo svijeta. Potom je klanjao i druge noći pa se broj klanjača povećao. Treće noći su se iskupili, ali Poslanik, a.s., ne iziđe među njih.
Ujutro im je rekao: Vidio sam da ste se okupili i ništa drugo me nije spriječilo da vam se pridružim osim bojazni da vam se teravija ne propiše kao farz."
Muhaddisi prenose od Aiše, r.a., da Poslanik, a.s., nije u ramazanu, a niti u nekom drugom mjesecu klanjao više od jedanaest rekata.
Međutim, pouzdano se zna da su ashabi u vrijeme hilafeta Omera, Osmana i Alije klanjali dvadest rekata teravije, što je mišljenje većine pravnika hanefijske, hanbelijske i šafijske škole.
Od nekih islamskih učenjaka se prenosi da je sunnet klanjati teraviju i vitre jedanaest rekata, a ostatak do dvadeset rekata je mustehab. To je mišljenje i hanefijskog pravnika - imama Kemal ibnul-Humama, koji to obrazlaže na ovaj način:
"Dokazi presuđuju da je sunnet u dvadeset rekata ono što je bilo u praksi Poslanika, a.s., a ostatak je mustehab (lijepo). U Buharijevom i Muslimovom sahihu je zabilježeno da je to jedanaest rekata s vitrama. Prema tome, sunnet je po usulu naših (hanefijskih) šejhova osam rekata, a ostatak (od 12 rekata) je mustehab."
Kod većine islamskih pravnika vrijednije je teraviju klanjati u džematu. Nije posebno određeno što će se učiti na teraviji. Međutim, prenosi se da su ashabi dugo učili na teraviji oslanjajući se na štapove zbog dugog kijama - stajanja u namazu. Nisu izlazili iz džamije do pred zoru, kada bi požurili pripremanje sehura da ne prođe vakat. Učili bi suretul--Bekare na osam prvih rekata (to je 49 prvih stranica iz Kur'ana), a ako bi se to učilo na dvadeset rekata, brojali bi to kao olakšicu. Buharija i Muslim prenose od Aiše, r.a., da je Poslanik, a.s., klanjao deset rekata predajući selam na svaka dva rekata i završavajući s jednim rekatom vitr namaza. Kod nas je uobičajeno da se ona klanja dvadesetak minuta s brzim rukuom i sedždom, s kratkim učenjem tako da se ne udovoljava osnovnim namaskim ruknovima i takav namaz se ne broji namazom nego običnom gimnastikom.
Poslanik, a.s., jednom je prilikom u džamiji svoga ashaba, gledajući ga kako brzo klanja bez smirenosti u namazu, tri puta vraćao da klanja, riječima:
"Klanjaj, nisi klanjao", a onda ga poučio: "Kada hoćeš klanjati, lijepo uzmi abdest, potom se okreni prema kibli i donesi tekbir, pa prouči iz Kur'ana što znaš, potom idi na ruku i budi smiren na njemu, zatim se pridigni dok se potpuno ne ispraviš, potom idi na sedždu i ostani najmanje toliko dok se ne smiriš na sedždi, zatim se pridigni i smiri se sjedeći, potom učini drugu sedždu i smiri se na njoj, a na takav način klanjaj i ostatak namaza."
Pošto je teravija namaz kao i ostali namazi, ne bi trebalo da se njeno izvršavanje i klanjanje razlikuje od ostalih namaza. Fatiha, koja se uči na sabahu i jaciji, ista je kao i ona što se uči na teraviji.
Zato bi se trebalo odnositi prema teraviji kao i prema ostalim namazima, ne žuriti, i ne kvariti je žurbom. A sedžde i rukue izvršavati onako kako je to propisano, sa smirenošću (ta'dil erkan) i praveći propisne pauze između sedždi i nakon rukua (na stajanju i uopće ponašati se u namazu kako i dolikuje tome ibadetu, putem kojeg se obraća Stvoritelju, Vladaru svega).
Poslanik, a.s., kaže: "Najgori kradljivac je onaj koji krade od svog namaza." Upitaše ga: "Allahov Poslaniče, kako neko krade od svog namaza?" On odgovori: "Kada ne upotpunjava rukue i sedžde."
(iz knjige RAMAZANSKI POST - FIKHSKI PROPISI)